…неће људи оно што је другачије. Десет минута сам их загледала не бих ли укапирала што их нико неће, те их замало не поклањају. Опција да једино ја носим број 36 отпала је у старту, пошто знам колико се са децом отимам око одеће и обуће. Папуче су ипак мене (са)чекале.
Навикли смо се, али нисам сигурна да ли је требало. У почетки то беху искрене емоције стида и несвакидашњег блама, па ниси баш сигуран да ли је срамота да дижеш телефон тако високо и да се намешташ као фотографу, а пред матичаром… То су ваљда биле најглупље слике, кад оно дошло време да има и глупљих.
На један другачији начин ми је драго што се локали у центру Београда празне… Иако свесна да је такво пражњење последица кризе која се не види, а види се… Ипак ми је драго, јер верујем да можда тако изгледа почетак краја једног већ тешко оболелог потрошачког друштва.
…дабоме да смо се провели…јер оно главно што смо купили нисмо ни понели… Ја сам гањала расаде, деца несвакидашњу разоноду уз уштипке са роштиља и сладолед… …стигох и ценама да се начудим.
– „Али мама какоо?“ – Ето тако… ти учиниш нешто лепо из велике љубави, а оно те награди… То запамти и за иначе, за живот, јер то је животна чаролија. … он одушевљен. …а ја знам како.
Скратили школску годину да би разводнили протесте … каква тактика, не? … и ово суботарење углавном је због већ неких унапред најављених окупљања… Заузет је термин за петак.
Више не чујем питање „а шта ће нам башта?“… …сада је актуелно „које парче баште је моје и шта ми дајеш да ту посадим?“ …ал чини се да је постигнут на време
То је она редовна инстаграмска… Где смо, шта једемо… је л’читамо? Онда иду оне редовне дупе/глава… ☝️ ноге…нове ципеле, морска пучина, песак…блато…
