Башта расте, а уз њу растемо и сви ми

– „Мама, кад ћемо на море…?“
– Не знам…можда и нећемо.
– „А базен када ћемо да монтирамо?“

…а синоћ ме пита
– „Можемо ли да заложимо ватру, смрзо сам се“.

А ја не знам да л’ да одвајам за море или за огрев који нам понестаје 😁

Што их је мање, мојој деци се једу све више…

…нормално 🍓

А у мени посебна радост, јер сам клинце рођене у центру Београда научила правом укусу јагода и парадајза 🥰

Сада им нико више не може подвалити јер су коначно схватили шта сезонско воће и поврће значи, шта му све треба да сазри и колико дуго траје берба…

…па нек се залете на јагоде у јануару, које кад гризеш хрскају ко јабука, а укуса су једва слатког, више киселог.

Знају истину.

Више не чујем питање „а шта ће нам башта?“…

…сада је актуелно „које парче баште је моје и шта ми дајеш да ту посадим?“

…ал чини се да је постигнут на време 🙌😁

Посадио је жалфију и шумске јагоде, довољно да се опусти на распусту и да не пада у очај што му нешто није успело…

За три године, колико се бавим хобијем „башта“ деца су савладала многе лекције…

…да је најздравија исхрана она у којој сами производимо храну…

…да постоје сезонски послови и сезонски плодови.

…да је тежина послова различита по сезони, а да укус плодовима зависи од временских услова…

…зато су ове последње јагоде најслађе, коначно их огрејало сунце ☀️🍓

Знају које биљке успевају чак и да их жмурећки садимо…

Знају и шта је основна поставка у башти због које никад неће бити гладни…

Спознали су ниво задовољства које настаје након „идем до баште да сам уберем!“

…тек приметих да су почели и сами да се диве лепоти такве природе…

-„Ух мама што ти је онај ћошак баште леп, дај ми да га сликам!“

– „А кад ће да ми цвета оно цвеће што сам ја бирао?“

Значи ту су…укључени су…и са мном.

Најзад…желим да буду људи са најврелијег асфалта који капирају значај који природа има за нас.

Да им имање баште и неког биља буде стање и да чувају то као нешто најнормалније, припадајуће…

…из ципела у опанке…из баште у фрижидер.

Да се не стиде своје земље сељака и да имају свест да гладни не могу остати уколико одбаце све трипове и позе модерног друштва…

…да мода има смисла само ако није против природе…оне ван, али и ове у нама.

Башта расте, а уз њу растемо и сви ми.

То је највећа поента…

…јер сада већ по себи знам колико велика туга може бити када пропадну плодови…и почињем искрено да разумем људе чији опстанак у животу само од пољопривреде зависи.

А ово је већ тешка година.

Ускоро ћемо то осетити сви по скоку цена хране, који није далеко.

Само размажена господа ће на централним градским пијацама да цокће, фркће и у груди се удара јер је све скупо, а они су баш тај новац с муком зарадили…

…на пијацама и даље има произвођача иако су им накупци давно узели то место.

Биће ми драго ако ухватим неки такав тренутак и умешам се избором за свој цегер…

Ове године да будемо срећни ако сви ми који баште имамо по нешто и произведемо…па да се разменимо, једни од других купимо оно што нам фали…

…али поновићу још једном…

☝️ много тога домаћег неће бити у понуди, јер га је киша уништила.

А то је реалност…

…то су узрочно последичне ситуације којих желим да су свесни моји дечаци.

И срећна сам што видим да им капирање тих ствари баш добро иде 🥰

Мани ме глупости је л’ситан песак или шљунак…?

…је л’апартман баш на обали или 150м од плаже…?

Причај где има квалитетног расада и пошто је жито од прошле сезоне…има ли га?

– „Мама, ја сам баш заволео баштованство“.


– Драго ми је 😁

Драгана Минић Стефановић
sanduce@bababloga.rs

Драгана Минић Стефановић