…неће људи оно што је другачије. Десет минута сам их загледала не бих ли укапирала што их нико неће, те их замало не поклањају. Опција да једино ја носим број 36 отпала је у старту, пошто знам колико се са децом отимам око одеће и обуће. Папуче су ипак мене (са)чекале....

Навикли смо се, али нисам сигурна да ли је требало. У почетки то беху искрене емоције стида и несвакидашњег блама, па ниси баш сигуран да ли је срамота да дижеш телефон тако високо и да се намешташ као фотографу, а пред матичаром… То су ваљда биле најглупље слике, кад оно...

На један другачији начин ми је драго што се локали у центру Београда празне… Иако свесна да је такво пражњење последица кризе која се не види, а види се… Ипак ми је драго, јер верујем да можда тако изгледа почетак краја једног већ тешко оболелог потрошачког друштва....

– „Али мама какоо?“ – Ето тако… ти учиниш нешто лепо из велике љубави, а оно те награди… То запамти и за иначе, за живот, јер то је животна чаролија. … он одушевљен. …а ја знам како. ...

Моја прича о успеху не узбуђује као друге, туђе. …без ноћи преко које бих осванула и постигла, без трња на путевима, без феникс фазона…мучења без…инвеститорских улагања и личних ми улагивања… …без морања, нереалних жеља, понижавања других без…отимања, гурања и угуравања, оговарања, крађе и мољакања… …без наравно....

Ни за музику што прија сваком уху нема места од силовитих напада нечега што се ни музиком више не може звати… …ако су денс деведесете биле лоше, шта је онда ово данас… Горе од горег...