“Да стиснемо зубе и издржимо!”

Универзум је изабрао мене. Обликовао кроз смех и тугу, сузе и срећу од почетка. Давао доброг и лошег подједнако, са мером, таман да могу да разумем и саосећам. Никада није правио велике уводе нити најављивао догађаје, али је намерио да добро утисне свако то искуство.

фотографија из личног архива

Ожиљци не причају, временом и бледе. Говорим ја, ако ме неко пита, али су ту највише да мене сећају. Имам их довољно, али онај који је највећи никада није престао да се намеће туђим погледима и знатижељи.

Без патетике и фантастике у неколико записаних редова о том највећем на телу, због ког су се, у осетљивим дечјим годинама, јавили и они оком невидљиви, који срећом такође бледе… Само временом, полако, баш овако…причањем.

Свако то помињање провоцира емоцију и не буде лако, али временом је ипак лакше. Једна ме је занмљива чињеница навела да сада о томе и пишем.

Имам 34 године и мама сам. Моја мама је имала исто оволико година када је чекала испред операционог блока вест о мени, својој дванаестогодишњој ћерки. Такву храброст ја, као мајка, немам и ништа слично не смем ни да замислим. Оно што сигурно знам је да је она девојчица, давнашња ја, била храбрија.

Био је то врео јулски дан, сећам се мириса и звукова сваког тренутка док ме нису успавали. Плавих очију и гласа докторке анестезиолога, добро се сећам. Бриге шта ће се десити мами ако ме не затекне у мом болничком кревету и тог уторка до неких 9 сати преподне. Мама је тек то јутро путовала ка мени, не очекујући да ћу на операцију отићи чим осване то јутро.

Дуго праћени шум на срцу је морао бити утишан операцијом. По звучности романтична дијагноза, кажу честа код деце. Моја жеља да научим да роним са опремом ју је поново осветлила и отворила врата неких нових лекарских ординација.

 

Закључак свих недвосмислен. Шум који је годинама праћен само операција решава, а да роним не смем! Не смем ни да трчим, скачем, возим бицикл… Не смем да тренирам, плешем, да радим било шта што умара. На часовима физичког била сам чувар торби, на извиђачким смотрама љуштач кромпира. Али преживела сам!

Оног врелог јулског дана све је, на моју срећу, било решено.

Докторкин мили глас ме је водио ка дубоком сну… „Број са мном! Хајдемо до 10! Један, два, три, чети…“ Пиштање апарата, јак бол и гушење је следеће чега се сећам. Пробудило ме је… Стали смо код пет.

Јел бројим или само дишем? Овај пут и не иде баш лако.
“Дишиииии мила, удахни, мораш да дишеш, удахни сад дубоко….доктореее пробудила се!”
”Извуците јој сонду”
Шта раде, што не могу да дишем, и шта ми је у устима? Нешто ми је у грлу и боли ме. Мислила сам…

Брзо је све прошло, баш су брзо то урадили… мислим, али не могу да се померим, мрдам очима. Видим сат десно од кревета, касно поподне. Боже да ли је стигла, да ли се брине? Где ми је мама сада?

Око мене још неки људи на апаратима, не мрдају, шиште и пиште машине за њих. Схватам да сам и ја прикачена на исту, само сам будна. “Ово ће бити мало непријатно, морамо да ти извадимо сонду”….Ух, стварно је болело, ал’ ето нема је више… ипак ја и даље не могу ни глас да изустим, да питам где ми је мама.

фотографија из личног архива

“Попи мало воде, мама је овде, увешћемо је”…Добро је, сад је прошло, сад може. Сигурно боље изгледам без оне цевке у устима, неће јој тешко пасти.

Ушла је насмејана. Не знам колико ме је чекала и да ли се плашила. Смешила се. Рекла је: „готово је“.

Тежак умор ме је савладавао ал’ ми нису дали да спавам. Говорили су да сам се прерано пробудила и да не смем да заспим “да не заборавим да дишем”…што ми уопште није било јасно, али ми нимало није било лако.

Нешто смо нас две причале. Сигурно ми је нешто мама причала, нешто лепо, а ја слушала трудећи се да не задремам… Док нису рекли “а сад се одмори”.

Шок соба на Другој хируршкој и ја једино дете. Девојчица са вокменом и Барбиком и још једно болничко јутро када ме је група младих лекара питала како сам… Одмах сам се пожалила да ми је негде испод кревета испала Барбикина ципелица и тек успут помињала јаке болове са којима сам се трудила да живим. Нису крили задовољство што ми је ципелица била већи проблем, али нису ни завршили визиту док ми нису пронашли то мало парче розе пластике.

Оног врелог јулског дана све је, на моју срећу, било решено.
фотографија из личног архива

А око мене су можда и умирали, нисам желела да знам шта се дешавало кад неком запишти апарат, а они навуку завесе. Окретала сам главу ка зидном сату и одбројавала минуте када ће ме вратити у нормалну болничку собу.

Дан за даном и ја сам поново успешно седела, ходала, играла се. Моја прва права победа, моја прва вежба храбрости. Мој први, највећи ожиљак. Тад сам научила колико велика може бити брига једног детета не за свој, већ за живот родитеља, браће, сестара и осталих који чекају у болничким ходницима или поред телефона.

Могу ли они издржати све то, питала сам се. Знала сам да морам и да бежање није опција.

„Да стиснемо зубе и издржимо”, говорила је она мени са својих 34.
Драгана Минић Стефановић
sanduce@bababloga.rs

Драгана Минић Стефановић