05 мај Дјевојке цвијеће ђурђевданско
Ајмо Гаго, диг’ се, ваља да се умијеш пре сунца”…
Раном зором, тихо сам напипавала одећу и навлачила је. Ђурђевдан. Сви спавају. Само она и ја журно се спремамо и ћутке излазимо на пут, да пре свитања улетимо у прво поље младе пшенице.
“Шта сад баба?”…”Саг’ се сад и измиј се, покупи сву ту росу са пченице и немо’ се бришеш”…
Чучнух ја и набих лице у младу пшеницу, да га наквасим росом коју сунце још тог јутра пипнуло није. Мирис влажне земље и хладне капи су ме тргле из дремљивости. Трајало је, бар ми се чинило… Или сам се сувише уживела у тренутак па је остао упамћен као успорени снимак од више секунди. Пошто сам се “измила”, цупкајући кренуле смо кући…
“Е тако…Тако смо ми девојке чувале лице”…слушам своју бабу и већ верујем како ми ђурђевданска роса брише пегице.
фотографија из личног архива
Пегави девојчурак, ја… Баш тог пролећа сам пожелела да почнем да се негујем. Нисам знала ништа о кремама, сем о оној којом нас мајка добро намаже кад смо на плажи. Него сам пожелела да будем лепша. Да не будем пиргава, већ плавуша чистог лица.
А да је ово време било онда, била бих тинејџерка за рекламе… Не бих се стидела својих флекица, већ бих нудила свој шарм козметичким кућама.
Нагарени штапић ‘место крејона, а за усне згњечена латица најцрвенијег цвета коју утрљаш… То су и даље врхунски бапски савети звани “улепшај се природом”.
Угарак и латица непогрешиво раде и сада, али ме ђурђевданска роса још не ‘оправи. Можда не толико делотворна за пеге, ал свакако пријатна. Рекла бих да је за оно време, та роса, била моја термална вода у спреју која освежава у трену и чини да помислим како сам нешто посебнија и лепша, без обзира шта други на мом лицу виде. Посебна је и била та роса свакако. Она је почетак моје неге, свести да за своју кожу чиним нешто добро.
Много је Ђурђевдана од онда прошло, баба већ давно бере рајско цвеће, а ја се јасно сећам сваког њеног савета.
“Бери то цвеће, ал’ и ово стави, …Сад ћу да рекнем деди да ти убере врбов прут и неку коприву, па тури и то у воду”…настављале бисмо тај дан, ми жене из куће, са нашим празничним ритуалима.
Ооох како волим те ритуале! Сво цвеће које смо набрале, па још папрат “навала” и лепљива трава у народу позната као “приватњак”…Неизоставне биљке. Навала “да навале”, приватњак да се “привате” момци, новци, …коме шта треба. Све смо их потапале у воду и тако спремале купку за сестру и мене.
Врбов прут за виткост, коприва за здравље, цвеће за лепоту… све је имало своје значење.
Купале бисмо се сестра и ја и кикотале, док нас баба не изненади струком коприве и прекине забаву благим прљењем. Знале смо да је и то “јер се ваља” и нисмо замерале, напротив, било је забавно.
Поздрави ми га, нек се сјети чим сам га некад заклињала, шта сам му тада говорила: “У младости су брза крила, очи су ватре кратка вјека, дјевојке цвијеће ђурђевданско…“
“Дјевојачка пјесма” – Иво Андрић
Нису нам баш сви ритуали и веровања откривани одједном. Док смо биле деца брање цвећа и кићење капије је било једино што смо знале. Говорило се “идемо у биље”, када беремо разне траве и кидамо гранчице, па су се деца у комшилуку такмичила чија је капија лепше окићена.
Много је година прошло да би ми постало јасно зашто момци јашу граб, а очеви девојака ноћ уочи Ђурђевдана везују капије. Како смо расле, растао је и дедин страх да му, како је говорио, “мангупи не однесу капију и не баце у поток”. Што смо биле старије то је и синџир био дебљи, а катанац већи.
фотографија из личног архива
Задиркивала сам деду да веже “вратницу” боље и да се не опушта ту ноћ, да стражари и напуни пушку ако треба, јер за оволку девојачку лепоту има да се побију момци. А онда сам одлазила на спавање, узбуђена што ћу да тестирам обичај који ми је друга баба “продала”.
“Уђи у башту”, каже…”на једном струку црног лука преброј перца и надени им имена момака који ти се допадају“. По мраку сам напипавала и тражила онај који има до четири перца макар, јер толко имена сам могла да се сетим.
“Одгризи”…настављала је баба…”а ујутру које је најдуже, е да знаш да тај те највише воли!”. Смејале смо се до суза то вече, а још више ујутру кад сам схватила да сам заборавила које перо је који момак.
Ето што толико баш волим Ђурђевдан. Што га толико волим! Тог дана је све у знаку лепоте и љубави. А ја… и даље пегава, чувам по неку традицију и имам по који ритуал… И сваке године му се обрадујем као дете.
Приватњак (Броћика)
Бела рада
