12 јун Година прође, дан никад
Моја прича о успеху не узбуђује као друге, туђе.
…без ноћи преко које бих осванула и постигла, без трња на путевима, без феникс фазона…мучења без…инвеститорских улагања и личних ми улагивања…
…без морања, нереалних жеља, понижавања других без…отимања, гурања и угуравања, оговарања, крађе и мољакања…
…без наравно.
…без дограђивања делова тела, памети минимално…специјалних спознанстава и чланстава у разне организације…ни у библиотеку не идем од кад имам интернет…
…без злоупотребе својих лепих плавих очију и оштрог ми језика, малтретирања других и фолирања да нешто јесам иако нисам…
…без уцењивања и застрашивања да ћу неку информацију пустити у етар…
…без манипулисања и нестрпљивог чекања
…док ми не сване, пардон не успе.
Тако сагледано и подвучено…
…врло сам досадна.
Немам занимљиву причу…
Играч по прописима, корисник богом датих дана од зоре до мрклог мрака…
…верујућа да и ја нешто могу иако ми је унапред већ много тога доброг сервирано.
Ил што би вечито згодни Лаушевић рекао: „година прође, дан никад“…
…такав је мој утисак мог живота.
Година ми прође од кад отворих фирму, а дан…
кад погледам, стао не би да ме не савлада умор.
Романсиране приче о предузетништву служе да би вас у исто увукло…што нужно није лоше, само што се та бајка никада не заврши и никако баш реченицом – ‘живели су срећно до краја живота’…
…адекватније би било да се допише, па да звучи – „срећно и неизвесно до краја живота“.
Можда баш у тој неизвесности лежи узбуђење…
…као некад у трудноћи – „шта ако беба не буде много лепа?…или баш буде прелепа и дивна…како ли ће да изгледа кад порасте?…јесам ли родила олоша или добрицу?…“
…моја је, волећу је и биће онолико добро колико јој се посветим.
Слично је.
Лепа је…личи на мене, јер је моја беба…овај фирма…
Још није проходала, храним је, одржавам, опремам и придржавам, нашла сам јој и дадиљу која је мази кад ја упаднем у постпорођајну депру..овај предузетнички очај…
Углавном није без љубави.
Тако прописна није спремна да се похвали својим радовима…
…жртвовани су зарад космичке правде и баланса, јер су њихови носиоци људи који не верују у исте ми принципе.
…Јер ако већ нећемо успети преко ноћи, хајде да након 1000 и прве осванемо у бољем свету и да кажемо „ееее овакав је свет…бољи, јер смо се трудиле и јер је вредело подржати вредне и духом богатије људе!“
Моја нереална жеља да спасим свет свиме што предузмем…
Да срушим капитализам новим, напреднијим уређењем и системом у ком би патио само онај што је навикао све да плати и купи, ништа да не створи
…зато ће и да ми се смеју још много дуго, бар док моји клинци не преузму све што направим…
Ал моје је да покушам и да покажем те минималне успехе који се једва сликају…
…додуше јагоде ми осветлеле образ ове године…
…уз сво ово мусаво време
