03 мар Ехеееј другари…извин’те, миришем на рибу!
Jедном у три месеца. На то се свело виђање нас две од када ја имам децу, а она много посла. У та три месеца се одмота читав мали живот и четири сата не буде довољно. Ипак, успемо да спакујемо неки смислени разговор и забаву за пет.
Чврст загрљај и “Ммммм миришеш на рибу.” Недвосмислено миришем на рибу, јер риба одавно мислим да нисам. Двадесет минута пре нашег сусрета завршла сам рибљу вечеру, да оставим деци док ме нема.
До старог бара требало нам је прећи две улице и четири ћошка, а тамо нека позната лица. Поново загрлљаји, с’тим што ја већ капирам да ми парфем није помогао и с’врата повиках “Ехеееј другари…извин’те, миришем на рибу!”… Што ли се правдам, а заправо к’о да се хвалим. Логично је ваљда да мама у изласку мирише на вечеру. Треперим већ, јер…
…Хоћу кафу, хоћу разговор, хоћу да посматрам и сликам шест младих девојака са коктелима за столом до нас… Хоћу да причам са човеком за баром о животима, који су се десили за протеклих седам година, хоћу да уживам са кумом, хоћу и коктел …или боље не, јер хоћу и у биоскоп, да погледам филм, који почиње око осам, заспаћу…
Хоћу да знам зашто су људи око мене замишљени над животом када је живот једно паковање обичних дана, уз неопходних девет нивоа свести, који миришу на рибљу вечеру. Прошло је десет минута, стигла је и кафа:
фотографија из личног архива
-“Лепо изгледаш.”
– И ти.
-“Ја се развео.”
– Ја се напаковала породичним животом.
…али обоје изгледамо лепо и добро… Значи успели смо?!
Срчем кафу. Мирише боље од мене. И кума мирише много боље од мене:
-“Кад погледам око себе једина си са децом која је нормална. Сви су разлепили.”
– Опет да ти кажем…деца те неће усрећити ако прво не усрећиш саму себе.
Посматрам, тај рибљи мирис ме одаје, али мислим како не морају девојке са коктелима за столом до нас да знају имам ли децу, нити са колико сам их родила. Не мора ни лудо заљубљени пар лево од мене да зна колико свог времена дајем кући, деци и породици да би све било на месту. Нек се замишљају над својим животима, нек се надају и сами сналазе. Успеће колико се буду трудили…
Ваљда.
-…за живот ме питаш? Па напакован је.
Средом немам ништа, деца немају ништа од ваншколских активности, па је згодна за изласке. А иначе почнем у пет, завршим у једанаест увече. Немам ни сат паузе.
-“Имам пар сати за себе. Да прошетам, читам, погледам серију.”
– Стигнем и то, али пре зоре.
-“Не знам како бих да имам и бебу.”
…Знам ја, ал нећу да јој кажем, јер је глупо. Ако јој кажем: “прво родиш, па добро рокнеш од умора, стреса и рутине, па кад се тако мало давиш почнеш да се батргаш, тражиш начине да се избавиш, пробаш сваки…уморна си, али пробаш, па ако не иде пређеш на нешто следеће, другачије…Док тражиш плачеш, запомажеш и тражиш даље. На крају нађеш и направиш неку своју шему по којој опстајеш.” Глупо је. Не значи да је свима тако.
Онда бих вероватно наставила са: “Од поптуног одмора се поздравиш, јер одмора нема чак и када си себи нашла то нешто за одмор. И када се наместиш и средиш скроз, овако као ја сада, миришеш на рибу и боле те ноге, пошто си се већ нашетала истог дана са псом и децом, али до омиљеног бара желиш, па онда у биоскоп. Мислиш како не знаш да саставиш две проширене реченице, јер си радила и свој посао…али идеш, радујеш се што имаш своје једно слободно вече мама!” …Баш је глупо, а мени тако истинито.
И над чиме су онда толико замишљени ови људи у бару?
Над каквим то тачно животом?
И ‘оће ли им та замишљеност ишта помоћи?
Можда над оним који мирише на рибу, ону у мору, на сунцу, на палуби пловила под пуним једрима, са умршеном косом? …Можда.
А можда се лактањем за баром само препуштају фантазирању.
-Е, ајмо у биоскоп! Имам излазак до дванаест
