22 мај Мотика је из Раја изашла
Задовољни, никада потпуно задовољени…
Такви треба да будемо.
Таква би требало да су нам деца.
Искрено задовољство и можемо имати након и најмањом муком стеченог задовољења…
…радом.
Зато ми је мотика најдражи геџет од свих икада измишљених.
Застранили смо одавно.
Превише смо себи све олакшали и на томе упорно инсистирамо и када подижемо децу.
Копала сам и размишљала, поново копала, па рукама разбијала земљу, плакала и тражила одговор.
Криви смо.
Сви смо криви.
…од момента када смо са одушевљењем усвојили све што нам олакшава свакодневницу и уљуљкава свест.
Криви смо јер смо и најмање и оне најслађе муке лако одбацили, а све прихватили културу кукања и запомагања те сваку реченицу почињемо са „Јао…“
Добар човек расте из оскудице…похлепан из богатства.
…ово смем да тврдим јер сам припадник те генерације, одрасле у перманентној кризи друштва, због које су постајали и стасавали добри и лоши људи, голим оком видљиви.
Моји образовни почеци су везани за следеће године
1991.
1999.
2003.
…по чему као друштво памтимо те године, а по чему их ја памтим?
Једном, када будем била спремна написаћу и ту исповест.
Од избегавања ситних, успутних и животних боли дошло смо до овога сада….
…када боли, а не знамо више на ком нивоу и колико јако, јер поново маскирамо осећања истим лагодностима које су нас и увукле у ово с*ање.
– „Мама, К*** не иде на рекреативну, његови мама и тата немају да плате.“
– К*** ће постати добар човек.
…вероватно ме није укапирао и сигурно не разуме на какве их све изазове свесно стављам, али већ је довољно добро да види и зна да неко и нема.
– …и тим патикама заиста нита не фали!
– „Добро мама, њих ћу. Не свиђа ми се више та боја, али ме барем не жуљају“.
…да гласно изговорим „а требало би и да те жуљају некад“, прогласили би ме за мајку злостављача своје деце и вероватни би позвали и социјалне раднике.
Дотле смо догурали културом кукања и свеопштег задовољења друштво.
…и зато нисам дозволила својим дечацима да иду на излет.
Тај тест у ком су морали да се одрекну свог задовољства када цело њихово друштво иде…
Успешно су положили.
Иако смо имали, ја сам рекла „Нећеш ићи, немам“.
Уздах, тишина, разумевање….
По повратку друге деце са излета, својој сам се захвалила и нису ми ништа замерили.
Нудимо деци богатство, а не благостање…
Какво им је то стање сада и да ли је у вези са икаквим благом знаћемо кад дођу године када буду своју децу подизали….
…тад ће се тек видети резултати наших напора у њиховом одгоју… тек када у следећој генерацији пренесу оно што је нама претходна дала.
Криви смо јер свакога дана промовишемо тај стил живота који више личи на холивудски филм него на реалан живот у Србији…
…у којој је и даље шљивовица главно пиће, а не Аперол.
Сликамо најлепше ћошкове гарсоњера из углова који визуелно стварају привид великог простора, а њиве продајемо да их отплатимо.
