04 апр Опустите се и почнимо од најранијег детињства…
Мирис куваног купуса, тишина наметнута дисциплином и по који очајни врисак детета који се тешко одваја од родитеља. Ни пахуље од папира, ни Деда Мразова брада од вате, мирис црвеног ОХО лепка, ружа зелена колаж папира. Метални тањир и шоља…
Ништа ми од тога не прија ни дан данас кад водим своју децу у вртић. То им сада никако не бих могла рећи, али једног дана ћемо се извесно сложити да нам се исте ствари у вези са вртићем никада нису допадале.
Оно чега се моји родитељи радо сећају, јер их је бескрајно забављало, су моји увек исти одговори на питања “Гаго, шта сте данас ручали”…“Пупус”…”А шта сте радили данас”…”Седели смо на столичице”…и тако данима, можда месецима. Они иста питања, а ја исте одговоре.
фотографија из личног архива
А сећам се и више од купуса и столичица. Сећам се разбијеног, крвавог чела јер сам часком хтела да дохватим марамицу испод стола у дворишту вртића, на ком смо другарица и ја котрљале повећи камен. Ја за марамицом, а камен по глави…
Сећам се настојања те исте моје другарице да ме научи да везујем пертле. И успеха у том. Тако једино ја у кући, и дан данас, везујем пертле на тај, другарицин начин.
Сећам се прве симпатије и његовог пуног имена и презимена.
Емисије вести у 7 ујутру, која почиње џинглом, звук звона а онда“ Радио Београд Први прогам” и оне музике након. Група се тек окупља, а васпитачица појачала да чује вести, па улазимо у собу као у цркву.
Надимка који су ми наденуле васпитачице а остао је до дана данашњег. Јер моју мирноћу и резигнацију су доживеле као моју лењост па “Гашо, Гашо, лењи Гашо, шта ће од тебе бити” одзвања јасно и сада.
Подневног спавања са окренутим главама на истој страни, вероватно да не бисмо причали…Чини ми се да сам још тада научила да препознам бол укоченог врата.
Дана када родитељи нису дошли раније по мене иако су рекли да хоће, и тог ишчекивања. Зато “шта знају деца о времену…немају они појам о времену још формиран, …тамо им је забавно”… не прихватам…тешко ми је сварљив ко поменути “пупус”.
А знају и и те како имају своје начине мерења времена… Избаждарене главице вртићком рутином… и ако кажем после ручка, а рекла сам јутрос грешком, онда знам да ће ме погледом тражити на свако отварање врата те вртићке собе чим се покупе празни тањирићи.
А навикли смо се… причамо тако и други нам кажу … не пружамо давно онај отпор док се ујутру облачимо за полазак. У путу до тамо још те како лепо сарађујемо, и кад обувамо патофне смо ок, мирни смо и ћутимо. Ипак, тестирао је млађи своју јачину јутрос. Ћутљив, а румен, очију пуних суза и стиснутих усана. Знам ја да је то само да мама види колико је храбар и да неће да заплаче. Задржаће то у себи, са много труда.
И знам да тако почиње. То су ти први моменти када учимо да стискамо усне и зубе, када примамо правила без отпора, учимо да прећутимо, да прихватамо и оне који нам по природи енергије не пријају, … и све оно што иде у пакету а зову га “социјализација”.
Он на вратима гледа како се окрећем и одлазим, а у себи се мислим “не волим те вртићу”… али прерашћу те сада са својом децом заувек! Мирисаћу кувани купус без емоције, јер стварно мислим да је време!
