16 сеп Принчеви не плачу…
Принчеви не плачу али мајке краљице још како. Само сам чекала да се вратимо кући, затворим врата и почнем.
Оваквих дана је премало у животу, ако их и има. Оних, када на позив за помоћ, већ и од виших и невидљивих, добијем поруку преко случајних, на први поглед веома необичних људи.
То је била порука, сигурна сам. Тражила сам помоћ, добила сам одговор.
А дан прошаран, свакакав. Први радни након одмора. Први адаптациони у вртићу, а и први одлазак зубару. Обичан дан, само по много чему први.
фотографија из личног архива
И вриштао је, много је вриштао. Отимао се после напорног прилагођавања новом друштву да крене са мном код зубара. Није желео ни тај шорц и стезале су га баш те чарапе. Желео је са оцем и братом на тенис, а не са мном на преглед… ако је и то уопште желео.
Без снаге да га савладам, воље да га утешим, могла сам само да седнем код чесме и заплачем на сред Теразија.
Ипак, у жељи да се спасем драме реших да тестирам реченицу из књиге коју лагано варим у ситне сате, док сви спавају.
У њој је писало, а ја поновила: “Хвала ти Универзуме, што ме усмераваш да опазим овај страх кроз учитеља љубави.”
Мој покушај да се помолим и затражим подршку нечег већег и јачег… и колико је све то звучало глупо, толико ми је у истом тенутку била потребна хитна утеха.
Он у хистерији, а ја у мантрању истих речи док не зачусмо глас с’ леђа…
“Што плачеш? Дај ми ту твоју посластицу за овај мој телефон, хоћеш? …Ти си принц. Главу горе!
Принчеви не плачу… Гледај ме! Срешћемо се ми опет у белом свету.”
Човек у белом оделу, дречаво жутим патикама и наочарима исте нијансе. Вилењак на први поглед, да смо у причи, а не у центру Београда.
Таман нас је прошао и одмакао, али је поново застао и окренуо се. Сада већ из гужве, значајно спустио наочаре, махнуо и викнуо нам исто:
”Ти си принц, главу горе!”
Наједном моју руку дечак више не цима, заћутао је. Погледам га пажљивије, а он извио врат, подигао браду и поносно хода.
Од спонтане радости и набујале захвалности почела сам том необичном човеку да машем и дозивам да се врати.
-“Само још нешто…Како се ти зовеш
– Ја сам Милко.”
-”Ја сам Петар”, рече мој син.
–“Петре, сећаћеш ме се, јер срешћемо се некад, негде… у белом свету!”
–“Ја ћу Вас се сећати и бескрајно Вам хвала на овом упаду, дивни сте”, умешала сам се у дијалог два наизглед обична мала човека, са великом енергијом.
Истовремено сам имала неиздрживу потребу да загрлим странца који ми је у десет секунди и сасвим “случајном” сусрету, умирио дете …
фотографија из личног архива
-“Дивни сте и Ви. Да нисте таква жена не би Ваш муж издржао поред Вас. Чувајте ми ове анђеле! Срешћемо се!”
Као да нас је познавао. Нашу рутину, број и планове… И као да сам желела да верујем да ми је послат да ми покаже да је све у реду и да имам помоћ у сваком тренутку.
