28 мар Прва петолетка
Те сузе ћу памтити. Ни радоснице ни тугаљице, једноставне сузе збуњене мене, више изненађене, када сам сазнала да ћу поново постати мама. Само једно питање се вртело у глави …”Како је могуће, када су рекли да је мало вероватно”. Требало је времена да се навикнем да је заТРУДњавање тако једноставно, без оног ТРУДА као код претходог пута.
Родитељство је мени било део плана али као и у много чему није ишло по плану. Ипак, искуства имам толико да када бих, попут пословне биографије, писала кораке које сам прошла да бих постала мама, била бих ван сваке конкуренције. Најбоља! Најбржа у пролажењу свих тих фаза! И врло успешна! За само три по године прошла сам кроз ванматеричну, вантелесну и природну трудноћу. Импресиван ЦВ зар не?
Није то била само пракса. Много је теорије изучавано паралелно са свим тим фазама. Тих година ништа друго нисам читала до текстова и књига о заТРУДњавању, ТРУДноћама, ВАНматеричним, ВАНтелесним…само није било ВАН ТРУДа. И енергије, и времена и новца, све смо уложили супруг и ја и исплатило се, дупло се исплатило и много смо захвални.
фотографија из личног архива
Циљ овог текста није да уплашим, нити је намера да се хвалим и представим себе као неку хероину. Жеља ми је само да мотивишем по неког и пренесем једноставну поруку …ВРЕДНО ЈЕ!
Природа је чудо, организам је савршен систем али некад је обома потребна мала помоћ.
Нисмо у средњем веку па да на неплодност гледамо као на посебну, свевишњу казну, него ако већ медицина напредује ваља је испробати.
Много нас је данас који смо кроз то прошли са ТРУДом и почињем да верујем да је то постало још како нормално и О.К. Само још у по ком ћошку неког села о томе се прича као о срамоти, невољи или јаду. Јер битно је да имамо домет и интернет до најзабитијег краја земље, а напредност у мишљењу и просуђивању готово никакву. А биолошки сат тиктакује, окреће циклусе, па док се ви резилите и снебивате прође воз!
Дакле кад се ослободите “шта ће село рећи” онда све иде лакше!
Било ми је 28 година и нисам желела да чекам! Мислила сам…ако су у акцији ванматерична одстранили овамо јајовод, а са друге стране део јајника, могла би проћи и деценија до новог извлачења. Такву лутрију нисам желела да играм јер сам ценила своју младост и рачунала да ће ми са њом бити лакше у свим мајчинским изазовима.
Распитали смо се и кренули путем асистиране трудноће. Узбудљив период морам признати.
Страх, ентузијазам, сумња, туга, оптимизам, … сваки је осећај у реду, а ја сам пуштала и лоше да ме обузимају али не и да ме одврате од намере и крајњег циља. Подршка мужа у тим тренуцима била је пресудна и ето мене после сваког тог емотивног набоја дигнуте браде (да не кажем ногу) поново на гинеколошком столу.
Родитељство је мени било део плана али као и у много чему није ишло по плану. Ипак, искуства имам толико да када бих, попут пословне биографије, писала кораке које сам прошла да бих постала мама, била бих ван сваке конкуренције. Најбоља! Најбржа у пролажењу свих тих фаза! И врло успешна! За само три по године прошла сам кроз ванматеричну, вантелесну и природну трудноћу. Импресиван ЦВ зар не?
Није то била само пракса. Много је теорије изучавано паралелно са свим тим фазама. Тих година ништа друго нисам читала до текстова и књига о заТРУДњавању, ТРУДноћама, ВАНматеричним, ВАНтелесним…само није било ВАН ТРУДа. И енергије, и времена и новца, све смо уложили супруг и ја и исплатило се, дупло се исплатило и много смо захвални.
Важно је прво информисати се о самој процедури да не буде пуно неочекиваног. Да знате да прво иду прегледи, па терапија, па узмање ћелија, ембриотрансфер. Да је потребна једна изузетна временска прецизнст односно дисциплинованост да не буде “ ево ево, сад ћу терапију само да обавим пијацу”
Тога НЕМА!
Сећам се да сам носила несесер са собом и да смо ми једну дозу хормонске терапије убризгали иза шанка познатог бара у центру Београда.
Дисциплиновано ал’ опуштено!
Када је аспирација (вађење) јајних ћелија у питању важно је знати да се ради под благом анестезијом те се за то ваља припремити. То значи да дан пред ту фазу, од неког времена, ни храна ни вода се не узимају.
фотографија из личног архива
Ако ме питате, мени је то била најтежа ноћ. Баш тад ме је задесио велики кашаљ а без воде, чаја, ичега, ми је било веома напорно. Ненаспавана једва сам чекала да се и та фаза заврши. Колико сам себе уверила у позитиван ишод говори и чињеница да када су ме будили из анестезије сам само прозборила “кафааа на Занзибару” и све их забавила. Али ембриотрансфер се није догодио када је планирано јер сам и даље кашљала и имала температуру. Добила сам задатак да идем кући и да се упорно лечим чајевима и лимунадама и да ако будемо имали среће све завршимо након 5 дана, када је био крајњи рок.
Чајеви и лимунаде су ми се тад огадили, муж је само приносио и опомињао да пијем. Облоге на врату су биле обавезне. А са клинике су звали свакодневно …”имамо 14 ембриона”…следећег дана “ како сте Драгана, ево остало је 9 ембриона”…Није ми се допадало то одбројавање, мучило ме је и питала се колико ће их остати до трансфера. Четврти дан…” Драгана, видимо се сутра, имамо 4”. Желела сам да брзо прође та ноћ из страха да се и тај број не смањи.
Ех коначно ембриотрансфер фаза! Ако је претходну обележила реченица “кафа на Занзибару”, ову је сигурно “најлепша бластоциста коју смо видели” (бластоциста је стадијум у развоју ембриона, дакле ембрион стар 5 дана). Била сам последња жена на програму јер су очекивали да ће да потраје. Отворено су ми рекли да ми је грлић материце као у младе тинејџерке и да ће им требати више времена него што је уобичајено. Да би ме забавили и опустили ћаскали су са мном и тад сам чула баш то… “најлепша бластоциста”. И ето како од лепе бластоцисте наста још лепши дечак, ком, кад ме ухвати сва та милина док га мазим, и шапнем Бластимире мој.
“Е сад идите кући и не мислите на нас” је последња фаза. Како да не мислим, а на шта да мислим? Фаза дуга ко година јер ишчекујете, надате се. Након две недеље некако проведене, на бета Хцг тест сам отишла без јаке емоције. Утулила сам сваку, и добру и лошу. Мало узбуђења је титрало ал’ сам се трудила да доживим све као обично вађење крви.
фотографија из личног архива
Доброооо…помислила сам. Ајмо кући! Готов циклус. Сад је или- или.
Сећам се, био је Свети Сава, а улице клизаве. Пребацила сам фокус на то да се не оклизнем и не сломим негде. Муж је гледао у телефон и ћутао.
Кад смо ушли у зграду рекао је “трудни смо, стигло је на мејл ал нисам смео да ти кажем на улици, да се не оклизнеш од среће”.
Заплакала сам. Тад је и мој телефон зазвонио, била је то моја докторка. “Мила трудна си…” а онда је уследило и “ма јел си ти то опет слинава?”…
”Нисам, шмрцам јер плачем од среће”…
Е те су сузе биле чисте радоснице! Ееееј па то је био вишемесечни ТРУД. Успешна, ТРУДна ја!
Шта се десило после са мајком природом и организмом савршеним системом стварно не знам. Али без онолког ТРУДа, десет месеци након рођења “Бластимира”, десило се да сам поново била ТРУДна. Кажу није необично, дешава се. За мене то је била награда и не питам се више како је било могуће.
Ипак и млађем имам шта да шапнем од милине кад ми дође…Њему само кажем да је наше најдивније “изненађење 21.века”.
