06 нов Секс, лажи и Народни фронт
Неко сам ко веома добро разуме нероткиње. Неко ко је због жеље и плана да има дете могао да изгуби главу. Ја сам неко ко се борио за своје потомство и кога је живот наградио двоструко више од жељеног.
Неко ко се не стиди да преприча своју борбу и опише своје страхове, а потом и своје радости… ко препознаје жељу код жена да буду мајке, али и тугу што то нису. А сад ме пажљиво читајте!
Ова недеља је у Европи проглашена за недељу борбе против (не)плодности. Помислих “баш лепо”… а онда ми кроз главу протрчаше слике свих мајки у покушају које сам сретала у ординацијама, свих жена у породилишту које су дојиле бебе и једне која није желела ни да погледа своју. Још увек затитрам када се тога сетим.
фотографија из личног архива
Сећам се како сам тужна лежала у болничкој соби, јер је моја прва трудноћа била потпуни дебакл и мој замало егзекутор. Могућа нероткиња у том моменту. У соби само још један кревет, у њему веома млада, тек пунолетна жена. Нисам схватала шта јој се догодило. Приметила сам да храмље и да има неки проблем са куковима. Брзо сам пожелела конверзацијом да се утешим, мало заборавим и њој пружим неколико речи подршке.
” Еееех драга, јаке смо ми, можда нисмо родиле ал’ смо макар младе, па биће!”
Присилно смирено, помало и уморно одговорила је: “Ја сам родила… Родила сам девојчицу.”
Заћутала сам. Ја нисам родила и било ми је тешко.
Убрзо су почели да је обилазе.
Прво докторка, која ју је породила, тек да јој провери рану и успут процени присебност…
“Хоћете ли да Вам је донесем? Слатка је.”…
”Немојте, ја сам донела одлуку, ја је нећу!”.
Окренула сам се ка њих две и у први мах нисам била сигурна да ли добро чујем. Онда је докторка поновила питање и брзо сам шватила да сам усред једне веома трагичне ситуације. Заротирала сам се на другу страну и колико сам могла стисла усне рукама да ме не чују да јецам.
У глави само мој глас и мисао … Боже, она је родила здраву девојчицу и не жели је. Зашто?
Неко време сам се правила да спавам, заправо сам себе умиривала мислима да то није мој живот и да не треба да га се плашим. Окренула сам се ка њој и уз солидан напор отпочела необавезно ћаскање. Без осуде, мирно ал’ са зебњом, јер сам се плашила да ће ми рећи да је можда силована, ил ко зна шта већ.
–“Како си сада, одакле си?
-”Из Сјенице.”
-”Дивнооо! Е, јел знаш да ујутру увек прво пустим временску прогнозу, па ако је у Сјеници минус значи облачим џемпер”, покушавала сам да будем духовита.
–“Шта ти је са ногама, јел све ок?”
–”Наследила сам генетски деформитет од маме”, одговорила је.
…Али мени више није ишло то успутно ћаскање, па се залетех питањем.
–”Зашто нећеш бебу?” … не оклевајући одговорила је: ”Моји ми не дају да је задржим” и тад јој у очима видех сузе.
Она је бебу желела. Она је ту бебу родила, била је њена, како је могуће да неко одлучује уместо ње? Заћутале смо, али је онда наставила сама причу, сад већ мало и да себи олакша. Објашњавала ми је да има браћу, да су сиромашни, да је боље да је остави, јер то су “још једна гладна уста”. Пажљиво сам слушала не бих ли нашла начин да је уверим да је не оставља.
Уследило је: –“ …и када је сазнао да сам трудна, отишао је и није се више јавио”.
То је! Истина. Нису јој дозвољавали због бруке, не због сиротиње. Испричала је да су је у Београд довели пре него што је почео да јој се примећује стомак и да су је оставили код рођака, а селу рекли да лечи кук. Још је додала да јој је мама, пошто је сазнала да је девојчица, коментарисала да ће извесно имати исти деформитет као њих две, те да јој и то већ смета… Могуће да ми је још нешто испричала, али је моја мисао била устремљена само на бебу.
Чекала сам тенутак да се прошетам до дела где су бебе, али нисам могла да уђем већ сам зауставила прву сестру да се распитам како је малецка, коју моја цимерка не жели ни да види. Питала сам и да ли је рођена са неким проблемом? Медицинсак сестра се осмехнула и рекла како је обожавају и да свим бебама облаче бело, само њој шарено, јер је посебна. Додала је и да је по рођењу оцењена највишом оценом и да је мазе као своју од када су сазнали да је одбачена.
… А ти болнички дани су пролазили баш споро. Истовремено сам се опирала физичким и душевним боловима.
Њу су посећивали њени, мене моји. Мама ми се расплакала кад је чула причу и тихо ми рекла:
– “Ја ћу да је узмем.”
– ”Мама, није маче да га узмеш и водиш кући”.
Објаснила сам јој све што сам слушала тих дана док су је обилазили лекари, психолози, социјални радници. Да су законске процедуре такве да породиља има право 6 месеци да се предомисли и да ће беба за то време бити збринута у некој од установа.
Са сваком мамином следећом посетом спонтано смо почињале да је молимо да се предомисли, да јој можемо слати пелене, потрепштине, новац… али безуспешно.
Ближио се и дан отпуста, а моја цимерка је имала нови план који би мени можда изгледао другачије и некако нормалније да се у себи нисам распадала.
–“Хоћете ли ви да усвојите моју девојчицу?“
Муж и ја смо се погледали, моментално занемели. Питање које нас је до те мере пресекло, да нисмо могли да имамо било какву реакцију. Осећали смо да смо мучени јер су наше ране и даље крвариле. Она је, у то сам сигурна, видела начин да буде са својим дететом. Да без одговорности ипак зна шта је са њом и да остане мама, која је чинила најбоље што је могла. Нисмо јој ништа одговорили.
фотографија из личног архива
Убрзо је дошла и жена са празним папиром, рекла бих да је социјални радник, која ју је по ко зна који пут питала да ли се предомислила. Одговор је био “не”. Објаснила јој је шта све треба на том папиру да напише, да је то писмо девојчици које ће јој бити уручено кад буде била довољно велика да разуме разлоге зашто је остављена. Нисам била сигурна да ли је све то део процедуре или неки нови психолошки притисак. Додала је и да мора и да јој да име.
–“Јел имаш оловку? …Еј, које име да јој дам?”… као да удомљавамо пса, па му тражимо име. Прилично хладно сам је замолила да ме не пита ништа јер нисмо на тесту из граматике.
То њено писање и није потрајало.
–“Еј, назвала сам је Маја и објаснила сам јој да немамо услове да је задржимо.”
Нисам веровало шта чујем, а најмање сам веровала да је успела да се уживи у такву лаж… али за њу је та прича постала истина.
Дан када су њени дошли по њу тек нећу заборавити. Били су лепо обучени, опеглани и чисти. Платили су болничко лежање. Отишла је пре мене и не знам да ли се икада вратила по Мају.
Мајо, док ово пишем ти си већ ђак првак! Велика девојчица! Верујем да си пронашла своју породицу, неку срећну и лепу. Да си градска шмизла…. и опрости својој мами која сада има рецимо око 25 година, али те молим да опростиш и мени што онда нисам успела да ти помогнем!
