30 мај Телефон, дабоме
…док га држиш, куцкаш, причаш, слушаш… нико ти не прилази, ни са ким не комуницираш, јер што би ако ће справа да ти јави тачно време, локацију, чак и то да ли носиш кишобран или наочаре за сунце…
Пренеће ти прве вести, обавестиће те где су најповољније куповине и подсетиће те да је неком рођендан, годишњица или редовни годишњи преглед…
…платиће, надоградиће, у уметност претвориће, препоручиће, запамтиће, утешиће, сажмеће, развеселиће…
Твоје је само да га никад и нигде не заборавиш, не дај боже изгубиш…
…јер остајеш јадан и глуп.
Телефон дабоме.
…што је све више нешто друго, а најмање телефон.
Заправо је већ одавно квалификован да му се промени назив, јер му се функција позивања и јављања на позив свела на минимум.
Никада се мање нисам чула са људима, јер се сита испричам овде овако…
…а ни људи више немају потребу да ме позивају, јер се сити начитају мог размишљања, успут попију и кафу и што бисмо се чули, па још и виђали…
*
Већ неко време, а има сигурно две године, остављам справу кад год сам у друштву и баш ако треба да је проверим, исто и кад звони изговарам „Извини молим те, само минут, запамти где смо стали.“
Свесна туђе несвести којој сам и сама била таоц, ја књигу и кишобран увек у торби вучем.
…па какве су прилике ја тако потежем нешто од та два, ал мокра и без занимације нисам.
– „Читаш?“
– Као читам… ово ти је више ради растеривања ђавола.
Справа толику контролу има да више није сигурно ко је у кога више ушао…
…ал’ту одавно нису чиста посла…ни сада, ни за увек ни за у век и векова неће бити…
…ако се не тргнеш.
Амин.
Дилема да ли и када деци увалити справу не треба да постоји.
…а наставнике који „олакшавају“ наставу прављењем група ваљало би дошколовати и упутити у тачну (сраз)меру и начињене штете и користи.
