09 дец У малом стану изнад нашег…
Трепнуо је, за толко је имао снаге док су га колицима угуравали у лифт. Моја су улазна врата те вечери била све време одшкринута, желела сам да чујем све, да будем сигурна да ће га на време збринути …
На први поглед досадан дедица, са много честим и истим питањем “А шта Ви комшинице радите?”…
“Новинар сам…ја сам новинар, тренутно незапослена”, осећала сам непријатност док то изговарам и дуго сам оклевела. Била сам спремна да одбраним своју позицију и празну радну књижицу.
фотографија из личног архива
“Ви радите најважнију ствар у животу. То је велики посао и нимало лак, пратим ја момке и кад их нешто питам како они мени лепо одговарају. Сваки пут!
То сте ви заслужни комшинице. Мени се ретко ко јави, а Ваши дечаци обавезно. Ви радите добар посао моја комшинице.”
Тог сам дана могла да га загрлим јако и сваког следећег сусрета све јаче, јер је понављао:
“Ви свој посао радите најбоље, све ће то они оправдати једног дана!”
Заволела сам наше сусрете. Живео је у малом стану изнад нашег и радовала сам се свакој већој тутњави низ ходник…
“Комшија, јел дошло то време, одосте?” …
“Лето је време за моју Корчулу. Ево и моје посетнице, дођите на Корчулу, будите моји гости!”
Веровала сам да ће тај морски сусрет бити могућ следећег лета… Наивно сам веровала.
Професор у пензији, тај на први поглед досадни дедица, имао је своју дневну рутину када се сретнемо, разменимо поздраве и речи подршке…А ја нисам имала обичај да отварам врата никоме ко се није на интерфону најавио.
–“Полиција је, госпођо отворите!” …”Када сте видели старог комшију последњи пут?”
– “Прошлог уторка…или среде, рецимо…Зашто?”
-“Његов пријатељ је пријавио нестанак. Не јавља се на телефоне и нема га .”
-“Јесте ли чули има ли кога у стану?”
-“Звоне му телефони унутра и ништа више не чујемо…Тражимо и председника кућног савета да буде сведок у обијању врата.”
-“Развалите врата! Он је унутра развалите врата! Он никуд не иде кад није лето, син му је у Шпанији. Развалите молим вас!”
Муж и два полицајца, ускоро и председник кућног савета и хитна помоћ…и на први поглед досадни дедица који лежи на поду свог премалог стана, у урину и погледом пуним нелагоде и срама што су му комшије упале у стан док је непомичо лежао у доњем вешу.
Чекала сам га испред својих врата. Трепнуо је уместо поздрава. Тог пута, а нисмо знали да нам је последњи, није имао снаге да каже:
“ Ви радите добар посао моја комшинице!”
Неколико комшија, а мислим да нас је било тачно троје и поштар и наш последњи поздрав на први поглед том досадном дедици, који је, а то сам из наших успутних разговора сазнала, био и психотерапеут који је велики део свог живота посветио методама за што бољи одгој и васпитање деце.
…”јер ја радим добар посао мој комшија и збогом!”
