01 јун Видимо се за годину дана!
Требало је да буде ентузијастично. Весело од почетка. На то смо се припремали. Тако смо замишљали. Ја поноснија и самосвеснија но икада. Решена. Мама ћу постати овако ил некако. И уверена у успех. Ушли смо у припрему, у нову причу.
Ипак,тих дана су ми мисли скретале на другу страну и нису ми давале мира. Јер баш тих дана, смрт једне младе жене из фамилије, ми је палила црвену сијалицу у глави. Попут упозорења давала немир који није допуштао да се опустим и тек тако препустим процедри вантелесне оплодње.
Није ми полазило за руком да избацим слику њене судбине, њеног погреба. Аларм је бивао јачи на сваку ту помисао и знала сам да морам да прекинем докторку у њеном пажљивом планирању корака ВТО процедуре.
фотографија из личног архива
“Да ли је пожељно да прегледам груди пре саме хормонске терапије? Не бих да Вам се мешам, али можда је згодно да обавим и тај рутински преглед пре свега”…
Погледала ме је. По њеном изразу видело се да подржава моју иницијативу. Ипак нисам знала шта тачно мисли.
Да ли … да то није њена обавеза да ме подсећа шта треба редовно да радим како бих сачувала своје здравље или је изненађена што самоиницијативно предлажем и убацујем и тај корак у процес.
До тог момента заиста нисам имала озбиљну навику за било који превентивни преглед.
Па хееј, младост ме одлично служила, ништа ме болело није!
– Је ли ме стварно није болело?
Премотавала сам живот уназад и сетила се да ме јесте нешто пробадало са леве стране. Онда поново слика младе рођаке у ковчегу.
Ма неее, ТО не боли. Не Драгана! Не! Нећеш ти препуштати ништа случају! Неће те морити овакве мисли. Идеш на преглед груди пре вантелесне и тачка.
Знала сам да сам одговорна једино ја, и да ако нисам до тог момента ишла на редовне прегледе онда је било време да се то промени. Да пре него постанем мама и то уведем као обавезу.
Добила сам препоруку где да идем и заказала ново виђање након што обавим преглед дојки.
Ајде, помислих, паметно поступам. Часком и то, па да почнемо оно главно.
Лако заказала, још лакше се спремила, лаким кораком се упутила ка препорученој ординацији. Све је било лако. А и мени је лакнуло што сам се одлучила на тај преглед.
Супруг је лекар те ме је, наравно, пратио. Наравно да сам се ја испипала више пута тек да не бих била претерано узбуђена пре прегледа.
фотографија из личног архива
Преглед је потрајао. Ћаскали смо са докторком успутно, о одлуци да кренемо на вантелесну, о ванматеричној трудноћи, о свим паровима која је она познавала и који су тако успели да се остваре као родитељи…
А онда је уследила тишина. Мотала је оном ултразвучном сондом и враћала се једном месту, док није изустила супругу “колега, видите ли ово…ово ми се не свиђа”.
Погледала сам у мужа који је збуњено зверао у те тамне мрље на монитору. Његове сам гримасе добро познавала. Намрштен и благо препаднут рече…”не, ја не видим, …на шта сумњате”.
“Ово бих да погледа онколог хирург” наставила је.
Онколог? Мене да погледа онколог? Али зашто? Па ништа нисам напипавала, ово је превентивни, рутински преглед само, не треба мени онколог.
Био је Велики петак, добро се сећам. Уместо да се радујемо Ускрсу сад ме чека и преглед код онколога.
Убрзо се још један лекар појавио. Гледао је, пипао, поново гледао снимак…
”Ово мора напоље. Велико је и мора напоље. И нема никакве трудноће док ово не извадимо. Али немој да се бринеш, бенигно је 99 %”.
А шта је са оним 1%? Тај мали постотак ипак оста да ровари по мислима.
Удахнух, повратих коначно довољно себе да поставим питање да ли он може да ме оперише и када и где можемо то што пре да урадимо.
Добили смо термин за први радни дан након Ускрса у једној приватној клиници. Нисам желела да чекам и одуговлачим. Муж је имао купљену авионску карту за повратак у Танзанију, а ја без петље да останем у Србији са ТИМ у грудима.
Ајде, тешили смо се, 99% кад искусни онколог каже, онда је то и 100% сигурно ок.
Родитељи нису знали да идемо на вантелесну, али ово сам морала да јавим. Најтежи део, као и увек. Рећи својима да нешто не ваља, бити смирена и кул, самоуверена, не иде ми то лако иако сам се још од малена бавила и глумом.
Јака да издржим фамилијарну подршку и бригу, да објасним да је све то савим ок и да ће све брзо проћи ипак клецнух од једног позива. То се из Манасије јавио мој тата и дао ми игуманију на телефон…”Све су то искушења и пут који је твој…” Боже, држала сам се смирено све док не чух глас жене, која је у том тренутку вероватно већа подршка мом оцу него мени. Јака за своје, а пред непознатим бих се тек тако расплакала. Зато сам пожурила да завршим разговор не бих ли прогутала кнедлу која је запела у грлу.
Ајде Драгана, ајде! Оперисала си срце, оперисана си због ванматеричне трудноће, не може ово да боли јаче. Бодрила сам се као да идем код зубара. Још ово, па да се вратим на зацртани пут.
Операција као операција, али за много нијанси лакша и лепша од претходних, јер је урађена у приватној клиници. И заиста као након зубарске интервенције, након пар сати, отишли смо кући.
Чекала сам контролу и потврду да је 100% све ок. Ипак уследио је још један хладан туш јер се некако баш мој хистопатолошки налаз изгубио негде. Ето, чим га нађу могу на контролу, рекоше. Можда је то чекање трајало 10 минута, можда свега 5, а мени као вечност.
Враћала сам у мислима реченицу “99% је бенигно” и умиривала себе и мужа, јер он тек посебно лоше реагује на овакве ситуације.
фотографија из личног архива
ТО је извађено и ако није решено потпуно, решићу га! Правим ја то стратегију у глави кад чух “Ах, ево га, све је у реду Драгана, можете овамо да скинемо конце. И видимо се за годину дана!”
Јасно као дан. ВИДИМО СЕ ЗА ГОДИНУ ДАНА.
Вратих се је да доктору онкологу ипак кажем “видимо се касније, знате, ја ћу вероватно тад бити трудна или ћу имати бебу, па се видимо ми након тога”.
Ето нове лекције мени. Мој пут се још једном на кратко заврнуо у другом смеру. А овај текст је само још једна порука женама, било да имају мало или много година (мени је тада било 28), било да су рађале или не, а посебно оним које се спремају за вантелесну оплодњу!
Нико вас неће на то подсетити. Одговорне сте само ви! И чувајте се!
