Стара је школа новинарства коју сам дипломирала, са свим обукама за традиционалне медије – штампане и електронске, без великих претпоставки у ком правцу ће се професија развијати са развојем интернерта.

Са онлине новинарством сам се сусрела кроз праксу, заправо рад на порталу РТС-а, који је неминовно отворио пут даље, ка писању и за дигиталне медије.

Своју потребу да напишем и објавим по који коментар и када нисам стајала иза имена било које редакције, остварила сам помоћу блога и друштвених медија, на које сам се брзо навикла, можда и превише.

Моје свакодневно јутарње јављање кроз кратку форму писања а на разне теме наше данашњице, неочекивано ме је афирмисало и као дигиталног аутора, који се на мрежи оглашава под псеудонимом Бабаблога – ето и одговра откуд и тај назив фирми.

Ипак, такво моје писање је повукло доста од новинарског начина и стила, те је у неку руку то све почело да личи на цртице, доста на колумну због писања у првом лицу са често много ироније, а понекад се омакне и неки афоризам, који се неретко и радо пренесе даље.

Те писане приче су отвориле врата сарадњама са неким магазинама, у којима су периодично објављивани моји текстови.

Радо се одазивам позивима и за новинарско писање. Уколико је и тема која ми је блиска, онда ме особито и радује.

Верујем да су ме студије новинарства доста добро припремиле за комуницирање у сваком облику и да су у мени покренуле аналитичан приступ њима – отуд и идеја за менторски програм на ком ће комуницирању бити прилажено са више страна, а зарад осветљавања његовог значаја свакодневно и у свему.