Као новинар можеш да избегнеш рад у редакцији, али се писања нећеш одрећи чак и да написано можда нико нигде и не прочита.
Ипак је наишло време када је вештина писања постала потреба – да се осмисли слоган, напише кратак продајни текст, можда блог или опис неког производа, те постах и копирајтер – занимање за које нас на факултету нису посебно обучавали, али које ми је спонтано придодато, а интуитивно легло.
Писање је моја доминатна форма изражавања, кроз које сам филтрирала разне утицаје и тешко да га се могу одрећи.
Кроз рутину свакодневног писања стекла сам вештину брзог паковања мисли у реченице, а онда и реченице у текстуалне форме различитог жанра. Лако структуирање и комбиновање делова текста зарад пецања и држање нечије пажње, дођу ми као укрштеница или слагалица, забавне.
То се дуго и непрекидно вежба. Кроз своје вишегодишње писање Бабаблоге, изгулила сам слојеве неких трендова, туђих стилова, потом утицаја свих икада мени професионално надређених и образовањем стечених … То је бескрајни процес и ја знам да ћу се тиме “играти” можда и доживотно.
Нисам ни веровала док нисам видела, како су неки имејлови “обукли беле зимске капуте, док сунце зарања кроз сутон”… унапред изгубљена срећа да се ишта електронском поштом договоримо.
Смешно је и истовремено није смешно, како су нам модерни канали комуникације дозволили да преливамо неформално у формално комуницирање, па нас још и угрува лични, небрушени таленат.
А тек потреба за ПАЖЊОМ …као непресушна потреба свих нас, па смо сви у константној АКЦИЈИ да је задовољимо.
Да не бисте и ви својим излагањем доприносили буци и правили од маркетиншких кампања пијачне – можете ми се јавити за услугу копирајтерског писања или се можете пријавити на менторски програм комуникације, где ћете добијати смернице како да обликујете свој наратив и да се својом причом издигнете изнад буке.
