Kao diplomirani novinar možeš da izbegneš rad u redakciji, ali se pisanja nećeš odreći čak i da napisano možda niko nigde i ne pročita.
Ipak je naišlo vreme kada je veština pisanja postala potreba – da se osmisli slogan, napiše kratak prodajni tekst, možda blog ili opis nekog proizvoda, te postah i kopirajter – zanimanje za koje nas na fakultetu nisu posebno obučavali, ali koje mi je spontano pridodato, a intuitivno leglo.
Pisanje je moja dominatna forma izražavanja, kroz koje sam filtrirala razne uticaje i teško da ga se mogu odreći.
Kroz rutinu svakodnevnog pisanja stekla sam veštinu brzog pakovanja misli u rečenice, a onda i rečenice u tekstualne forme različitog žanra. Lako struktuiranje i kombinovanje delova teksta zarad pecanja i držanje nečije pažnje, dođu mi kao ukrštenica ili slagalica, zabavne.
To se dugo i neprekidno vežba. Kroz svoje višegodišnje pisanje Bababloge, izgulila sam slojeve nekih trendova, tuđih stilova, svih ikada meni profesionalno nadređenih, ali i obrazovanjem stečenih uticaja … To je beskrajni proces i ja znam da ću se tako “igrati” možda i doživotno.
Nisam ni verovala dok nisam videla, kako su neki imejlovi “obukli bele zimske kapute, dok sunce zaranja kroz suton”… unapred izgubljena sreća da se išta elektronskom poštom dogovorimo.
Smešno je i istovremeno nije smešno, kako su nam moderni kanali komunikacije dozvolili da prelivamo neformalno u formalno komuniciranje, pa nas još i ugruva lični, nebrušeni talenat.
A tek potreba za PAŽNjOM …kao nepresušna potreba svih nas, pa smo svi u konstantnoj AKCIJI da je zadovoljimo.
Da ne biste i vi svojim izlaganjem doprinosili buci i pravili od marketinških kampanja pijačne – možete mi se javiti za uslugu kopirajterskog pisanja ili se možete prijaviti na mentorski program komunikacije, gde ćete dobijati smernice kako da oblikujete svoj narativ i da se svojom pričom izdignete iznad buke.
